Danas je četrdeset godina od plimnog vala u Veloj Luci koji je pogodio mjesto prvog dana ljeta, 21. 6. 1978. u ranim jutarnjim satima. U nastavku je dio intervjua s mještanima koji je korišten na izložbi organiziranoj prije deset godina u Centru za kulturu Vela Luka.
„Ovo je Mandrać. Luka je sličila na bezdan, a more se slivalo iz Žardina kako da su slapovi Krke. To je u svoj toj nevoji bila jedna fantastična slika.
Iz tarace bivše „Dalmatinske“ se vidilo kako more navire u „Korkiru“. Sve je bilo pod vodu. U pošti je bilo vode koliko sam visok: 1, 69 m. Bez postoli.
Žardin pod vodu. Snimljeno ispod Spliske banke.
Počelo je kolo 6 ipo uri ujutro.
Ovo je ono onamo ispod Franka Bugara.
Do skalini od crikve je došlo. Ni bilo panike. Ni bilo jauka. Ali su se svi inkantali. Da je bilo po noći, bilo bi puno gore. Svi su trčali. Gledali. Spašavali su što se moglo spasit. Di je bila pošta ulizlo je more i smokrilo je cili namještaj.
I u „Borovo“ di su postoli di je prodavala Nada.
Ispod Zadružnega doma. Može se vidit. Bila je Luka puna svega. Bačava…Bilo je svega. Dokumenti iz pošte bili su u Kalima, po barkama…ali ni dinara ni falilo iz blagajne.
Dobro se vidi Žardin. Ovo su bori kojih danas više ni. Bili su se nagli posli plime. Pa su ih digli.
Viš, ovo je kun Šulemana. Ovo mu je oni cvit gore. Ovo je, ja mislim, u Kalima. Sigurno je u Kalima. Bilo je čejadi kojima je more dospilo u kamenice. U uje.
Na ovemu mostu ispod pokojnega Petra Madira nikomu je valda odnilo traktor ispod kuće na koji je posli dospilo auto. Kako da ga je niko namisti. Kajići su šetali gore dole.
Ovo je snimljeno iz Kali. Ovo je Vranac. More je u razini polovice donjih punistra. Sve je bilo pod moru. Najgore je stradalo Kale di se najviše nabijalo more.
Ovo je plivališće što su ga sagradili plivači. Dva broda su potopljena. Viš ove virove kolo njih kako da u loncu vre voda. Kako da je rika. Rječna bujica. Ko ni doživi ne može imat pravu sliku. Ovo je momenat kad bi osekalo. Momenat nadolazećega vala.
Iskidane tende, vesla po moru, timuli kavrjage…sve je plutalo. Posli plime iša sam s Murincu na polandaru. Ćapavali smo same špahere i frižidere, gozje. Iskidali smo cilu polandaru.
Posli plime judi su vadili namještaj i bacali. Kamioni su stalno nosili na Sitnicu. Par dan non stop. Bilo je najviše kuhinja i dnevnih boravaka, a iz butigi svega i svačega. Vozilo se i s traktorima od „Zadruge“. Svi su pomagali. Bi se oformi Krizni štab. Na čelu je bi File. File Marinović. Čejad su se organizirala. Pralo se. Čistilo. Bilo je fanga, smeća, svega. Karte. Lišća. Ne znam čega sve ni bilo. Ovo je teta Marija Amanova. Ije. Ovo je ona. Ovo je na kantunu od Sokolane.
Dosta je strada vozni park poduzeća „Hum“. Ovi brod je vuklo od „Doma“ do Mandraća. To je bila strahota. A niko ni moga ništa. More je činilo što ga je voja. To je sve duralo kolo dvi ure. Pa se pomalo stabiliziralo. Judi su bili u šoku. Ondašnje generacije nisu doživile takvu plimu. More je tako brzo dohodilo da čejad nisu dospila ni krivit se ni jaukat. Hodilo je more gore dole. A ko je koga gleda? Kad se vraćalo, sve je nosilo sobum. Blizu Spomenika bi je Taketov brod.
Plima je bilo i prin, ma ne ovake. Reka sam ti, oni ko ni vidi ne može shvatit koja je to bila nevoja. Niko na to ni bi parićan. Strahota. Nisu radili telefoni. Da je bilo po noći bilo bi puno gore.“
Intervju s Velolučaninom Ivom Cetinićem Paronom povodom 30 godina od plimnoga vala u Veloj Luci i dokumentarne obljetničke izložbe u Centru za kulturu Vela, travanj, 2008.
Izvor: https://web.facebook.com/permalink.php?story_fbid=2032291393753905&id=100009191914995